Mojih pedeset

Ljudi vole okrugle godišnjice. One nas nateraju da zastanemo i osvrnemo se, nekad se zapitamo, razaberemo gde smo i kuda ćemo dalje. Kada sam napunila pedeset, prvo sam shvatila da mi je duži put koji sam prešla, nego onaj koji mi predstoji.

Naravno da sam se uplašila. A onda sam želela da sve to nekako popišem, potpišem i saberem. Nije uspelo. Morale su se uključiti sve četiri računske operacije. Nešto se umnožilo, nešto podelilo, a najviše oduzelo. Na kraju je ostala samo jedna misao: sve mi je sada jasno, ali ne znam šta ću sa tim, ovo znanje je nepotrebno, neko ga zove iskustvom, pa ga silom natura drugima i dosadan je. Ne želim da budem dosadna stara žena, ali ne mogu da ćutim. Želim da iskreno, bez zadrške kažem ono što mislim. Sada na to imam pravo. Baš me briga šta će neko o tome misliti.

Znam da o većini tema mnoge žene razmišljaju, ali o tome neće da govore. Misle da su one jedine sa određenim problemom. Među ženama nema solidarnosti i iskrenosti. Nažalost. Jer, nisu ženama problem muškarci. Problem je međusobni rivalitet i želja da budu najbolje u svemu. A to je besmisleno. Pisala sam i o tome. I opet me baš briga šta će neko misliti, kako će suditi, ali znam da će u samoći sebe prepoznati. Neka, i to je nešto.